Да ли је Скандинавија "социјалистичка"?

Да ли је Скандинавија "социјалистичка"?

Да ли је Скандинавија “социјалистичка”?

Недавно видјех Фејсбук статус једног од мојих пријатеља, који је покушао да објасни како је Скандинавија једини успјешан социјалистички регион у свијету, те да је овај систем (социјалистички), по његовом мишљењу, заслужан за добробит земаља које се налазе на скандинавском полуострву. Примијетио сам и да се велики број људи слаже са овом констатацијом и да вјерује да скандинавске земље баштине социјалистичке елементе у свом друштвено-економском систему. То ме навело да напишем ријеч - двије о овој теми.

Популарна заблуда о тобожњим социјалистичким елементима скандинавских земаља вуче коријен из једне једине ствари која је тачна: скандинавске земље имају веома јак систем социјалне заштите, поготово у оном домену који се тиче незапослености. Иако поједине земље своје економско богатство добрим дијелом дугују и природним богатствима (нпр. у случају Норвешке значајну улогу има нафта), у земљама попут Шведске то није случај. Управо се Шведска на овим просторима узима као најбољи примјер условно речено социјалистичког економског система.

Међутим, да ли то баш тако?

Наравно да није. Да будем потпуно директан, ово је још једна од популарних заблуда (не само на овим просторима), јер је ситуација управо супротна.

Примјера ради, једна од највећих тековина и традиције социјалистичких земаља, али и борбе за радничка права, јесте минимална плата која, примјера ради, постоји у свим земљама нашег региона и коју држава регулише законом или подзаконским актима, односно колективним уговором. У Републици Српкој она износи 410, односно 440 конвертибилних марака, у Србији слично као и код нас, док је у Хрватској значајно већа. У Шведској не постоји законом дефинисана минимална плата која се исплаћује радницима, стога је политика запошљавања и плаћања радника потпуно препуштена тржишној саморегулацији. Упркос томе, занемарљив је број оних који примају условно речено мале плате. 

Друга веома битна ствар јесте пензиони систем, који је, вјеровали или не - приватизован! Да будем прецизан, пензиони систем се састоји од три компоненте, од чега држава гарантује минималну законску пензију коју и финансира (прва компонента), док се остатак пензија исплаћује кроз канале приватних фондова. То је склонило новац од политичких партија, па сада више нико пензионерима у предизборним кампањама не обећава веће пензије, које би неке будуће генерације требало да исфинансирају. Пензионери знају врло добро: Ако земља биљежи економске успјехе, они се могу радовати јер их чека повећање пензија. И супротно. 

А шта је са школством? Постоје и приватне и државне школе, а чак 50 одсто средњих школа јесу приватне школе. Са појавом приватних школа у Шведској, државне су се усљед конкуренције поправиле такође, јер су морале да повећају стандарде како би задржали ученике. Капиталистичкије од тога не може, зар не? Оно што је изједначило све грађане Шведске јесте ваучеризација школства, гдје сваки родитељ од државе добија ваучер којим дјетету може да плати коју год школу у Шведској пожели.

И на крају, нешто што посебно дијели социјалистичке од капиталистичких земаља јесте власништво над средствима за производњу и пореска политика. Из досадашњег текста јасно је да су средства за производњу потпуно у власништву приватног сектора, а овдје је занимљиво напоменути да је Волво, један од симбола Шведске, уствари кинеска компанија. Са друге стране, иако је порез на додату вриједност релативно велики (25 % као нпр. у Хрватској), остали порези, доприноси и друга фискална оптерећења су значајно мања. Још једна битна ствар јесте чињеница да званични Штокхолм не познаје прогресивну стопу опорезивања (стопа опорезивања је равна - flat), а невјероватних 60 одсто пореских прихода долази од радника који зарађују исподпросјечне плате у овој земљи.

Дакле, иако је ПДВ значајно већи него у Сједињеним Државама, слободно тржиште функционише "много слободније" него у САД-у. Да не помињем неке друге земље.

Интересантно је рећи да је у доба тзв. "државе благостања" 1970-их и 1980-их, ситуација била супротна, тада су уведени нови и повећани стари порези, а држава се старала о многим стварима које је данас уопште не интересују. То је повећало бирократски апарат, а земљу за кратко вријеме одвело у дубиозу, па су се у једном тренутку и власт и опозиција у тој земљи сложили да је вријеме да се уведу рестрикције. Порези су смањени, спроведен је процес приватизације, пензиони систем приватизован, а огромна бирократија је десеткована.

Резултат те политике можемо видјети данас. Зато, размислите када идући пут Шведску или неку другу скандинавску земљу назовете "социјалистичком". Истина је на другој страни.

Стефан Благић

 

 

 

Facebook Comments

Close