Четири корака у реструктурисању јавних предузећа

Четири корака у реструктурисању јавних предузећа

Четири корака у реструктурисању јавних предузећа

Топла вода је одавно измишљена, али проблем је што се наши политичари, због страха од губитка избора, још увијек не усуђују да је примијене. Реструктурисање предузећа у капиталистичкој привреди ради се у неколико корака, који се морају примијенити, уколико желите да „станете на ноге“. Макар оне финансијске.

Ти исти неодговорни политичари су, зарад о(п)стајања на власти, у готово свим јавним предузећима направили идентичне проблеме: претоварили су предузећа енормним вишком (партијски) запослених људи, до те мјере да је и сама егзистенција привредних субјеката доведена у питање. Тако у посљедњих неколико мјесеци свједочимо разноразним калкулацијама око Жељезница Републике Српске, незадовољству радника у Шумама Српске, а у задње вријеме и најаве смањења плата запосленим у Електропривреди. Задњи примјер свједочи гашењу пожара шприцом. Не може тако.

Шта се онда мора урадити? Постоје четири основна корака, од којих су нека и у тренутно важећем  ЗОС-у написана, али се „неким чудом“ не примјењују како би требало.

  • У првом кораку неопходно је извршити попис имовине и обавеза сваког јавног предузећа. Та попис мора бити РЕАЛАН. Шта то значи? Не могу се на папирима приказивати нпр. потраживања која то предузеће има и која су стара 30 и кусур година, а притом предузећа која су остала дужна су већ одавно престала са радом. Таква потраживања су ненаплатива и она се не смију узимати у обзир приликом пописа имовине и обавеза, због имагинарног приказа стања у којем се предузеће налази. Нама је потребна РЕАЛАН извјештај.
  • Други корак подразумијева процјењивање комплетне имовине на тржишту – чиме се установљава реална вриједност предузећа (у губиташким преузећима ће се показати као негативна вриједност), па уколико се види да су дугови већи од имовине, могуће је урадити двије ствари:
  • Прогласити банкрот и отјерати предузеће у стечај.
  • Извршити финансијско реструктурисање тако што ће се извршити конверзија потраживања у капитал. То значи да повјериоци постају власници предузећа у оном проценту у којем имају потраживања. Претпоставља се да ће се урадити све да се избјегне стечај као првенствена солуција, па ћу у тексту наставити са овом другом опцијом.
  • У трећем кораку биланси се усклађују са тржишном вриједношћу предузећа, а потом се прави план реорганизације пословања (конверзија дуга у капитал и отпуштање вишка радника који би добили отпремнину из успостављеног социјалног фонда). Овај корак је кључан и најтежи, а потези попут отпуштања радника су по правилу непопуларни. Ипак, ти исти људи који представљају објективни вишак, морају да буду свјесни и околности самог доласка на позицију да обављају посао који су обављали и да ли је партија била укључена у њихово запослење. У великом броју случајева испоставиће се да јесте. У овој тачки потребно је да се пажња обрати и на природни одлив, па да стога, свугдје гдје је могуће заобићи отпуштање радика на уштрб природног одлива, то буде и урађено.
  • План реорганизације се нуди повјериоцима (новим власницима) на прихватање, па ако га они прихвате, на сцену ступа или реорганизована Инвестиционо развојна банка или други новоуспостављени фонд ( најбоље би било да то буде „колатерални фонд“, који би гарантовао кредите које пословне банке дају предузећима, смањујући тиме каматну стопу приватних банака) који даје кредит за обртна средства да би се тај план могао реализовати. Ако такво предузеће ни у наредних годину дана није у стању да функционише, оно одлази у стечај.

Ако предузеће оде у стечај, пажња се мора обратити на раднике тог предузећа. Измјена Закона о стечају Републике Српске, усвојена 2016. године у члану 87, став 2. каже:

Прије осталих стечајних повјерилаца, али послије повјерилаца из става 1. овог члана, намирују се запослени стечајног дужника са потраживањима из радног односа за посљедњих 12 мјесеци до дана отварања стечајног поступка, али само у висини законом утврђене најниже плате и обрачунатих доприноса на најнижу плату.

Сматрамо да је ово недопустиво, те да се потраживања радника морају исплатити не за 12 мјесеци, него за све мјесеце у којима им се дугује плата. Радници морају бити заштићени, а не остављени на цједилу. Радници морају бити у самом врху исплате приликом стечајног поступка, а не како смо у прошлости виђали, да постоји новац за све, осим за најважније категорије предузећа – људство!

У овом процесу такође је неопходно повезати радни стаж СВИМ радницима, по обрачуну законске мининмалне плате из наведеног социјалног фонда.

Стефан Благић

Запратите нашу страницу на Фејсбуку
како бисте добијали обавјештења о новим текстовима.

Остави коментар

comments

Close