Анализа: Правда за Давида- буђење свијести грађана и покушаји инструментализације у политичке сврхе

Анализа: Правда за Давида- буђење свијести грађана и покушаји инструментализације у политичке сврхе

Анализа: Правда за Давида- буђење свијести грађана и покушаји инструментализације у политичке сврхе

Перманентна инертност нашег транзиционог друштва проузроковала је то да се било који глас или активност, који одступају од владајућег обрасца понашања и (не)дјеловања, посматра као друштвена аномалија. За разлику од западних земаља у којима постоји снажан бирократски апарат који је у стању да исконтролише и најмању системску грешку изазвану од стране било којег појединца, у Републици Српској па и у Федерацији Босне и Херцеговине, таква ситуација је тренутно незамислива. Међутим, веома је важно нагласити да у САД-у, Француској, Њемачкој и другим развијеним земљама, грађани заправо играју најважнију улогу у ефикасности, одржавању и надоградњи система. Једначина је једноставна – народ контролише политичаре који за њих креирају најбољи могући систем, при чему на свако њихово одступање грађани излазе на улицу и најчешће деструктивним протестима им дају опомену.

Посматрајући кратку временску линију послијератне историје у Републици Српској, протестна окупљања грађана, која су за западни свијет уобичајна, своде се на ниво статистичке грешке а разлози за то леже у непостојању или веома слабој укорјењености партиципативне, демократске политичке културе, те непознавању властитих могућности, капацитета и моћи коју сами грађани посједују.

Међутим, искључиво мирна окупљања, која се свакодневно готово два мјесеца одржавају у Бањој Луци на Тргу Крајине, поводом велом тајни обавијене смрти Давида Драгичевића, са једне стране посматрају се као буђење народа, а са друге као пројекат и подлога за укидање Републике Српске и подривање њених институција. Не треба бити нарочит познавалац друштвених прилика да би се закључило да први став припада неутралној и популацији опозиционих свјетоназора, док други представља веома снажно (предизборно) оружје владајуће гарнитуре.

Данима у назад могли смо чути приче о неполитизовању протеста, међутим, у земљи у којој предизборна кампања никада не престаје и гдје она у одређеним временским интервалима само добија више или мање на интензитету, овакви догађаји једноставно не могу а да не поприме политичке конотације, ако ништа друго, оно барем у извјештавањима медија који су оштро поларизовани по политичкој матрици. Неколико дана након првих протестних окупљања се могло закључити да ће се ићи у том првацу, поготово када је предсједник Додик посјетио породицу Драгичевић, о чему су режимски медији направили опширне прилоге. Циљ ове посјете било је смиривање ситуације, да се што је могуће више замажу очи јавности и да се, након првобитно неуспјелог покушаја криминализације жртве, код грађана створи утисак да институције раде свој посао и да разлога за протестовање више нема. Овдје се намеће логично питање због чега предсједник, премијерка, министар, нису посјетили породице трагично настрадалих Николе Ђуровића и Јована Арбутине. Треба такође напоменути да је опасност појаве свјесности грађана своје моћи оно чега се појединци у нашим институцијама највише и плаше. Због свега овог грађани и губе повјерење у исте оне институције које су сами стварали, а које су појединци приватизовали.

Окупљања у Бањалуци заиста представљају буђење грађана, нарочито ако имамо у виду да су нестанци и мистериозна убиства у граду на Врбасу постала уобичајна. Грађани су схватили да, уколико се постојеће стање задржи, и сами могу постати жртве система или појединаца, а неповјерење према институцијама и оправдан страх од државе, а нарочито Министарства унутрашњих послова, постају алармантни. Обични грађанин је поред егзистенцијалне постао изложен и безбједносној угрожености, а у страху за властити живот неће презати да се окрене против државе која над њим проводи прикривену репресију. То није политички циљ или револуционарни дух, то је једноставно психологија човјека – борба за голи опстанак, на живот и смрт. Управо то је разлог због којег појединци, који контролишу институције, могу гурнути властите грађане у загрљај политичког Сарајева што би могло донијети несагледиве последице по Републику Српску. Из овог произлази да су они који перманентно говоре о угрожености Републике Српске уједно и њени највећи непријатељи јер, у тежњи за остварењем искључиво личних интереса, окрећу леђа сопственом народу.

Оваква ситуација је протеклих дана изазвала серију текстова о подривању институција, а и тежњањама ка укидању Републике Српске за шта би, према сценарију владајуће гарнитуре и њених аналитичара, требало да  послужи постојећа ситуација и фејсбук група – Правда за Давида. Веома је важно нагласити да је власт страшно потцијенила моћ друштвених мрежа и да није рачунала на тако брз проток информација и реакцију грађана која ће, упркос медијском мраку, услиједити након МУП-ове скандалозне конференције за медије од 28. марта.

Нермин Никшић, предсједника СДП-а, који није пропустио прилику да се фотографише са Давором Драгичевићем, оцем трагично настрадалог младића,  изјавио је како полиција, која се окрене против народа, треба бити укинута. Ова изјава се са једне стране може посматрати као додатно подизање тензија које би изазвале хомогенизацију српског националног корпуса, побједу тренутне политичке гарнитуре на изборима у октобру и продужење агоније грађана, а највећу корист би извукле постојеће политичке елите. До хомогенизације би дошло и у ФБиХ, гдје би своју шансу тражио  СДП. Међутим, уколико је Никшић мислио озбиљно, његову изјаву итекако треба имати у виду али јој ипак не треба давати нарочиту пажњу какву су јој очекивано дали режимски медији.  Република Српска и њене институције су уставна категорија, гарантоване Дејтонским мировним споразумом и оне ће то и остати. Проблем лежи у чињеници да се појединци из владајуће гарнитуре поистовјећују са институцијама и самом Републиком Српском, међутим, појединци су пролазни а Република Српска и њене институције јесу  вјечна категорија.

Потенцирање идеје да се у БиХ грађани међусобно дијеле искључиво на добре и лоше је за сваку похвалу и идеал којем треба тежити, али је исто тако неопходно нагласити да таква врста подјеле може постојати и опстати искључиво у БиХ састављеној из два дијела – Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине. Овакав став првенствено наших грађана, који су проливали крв за ову земљу, треба да стави ''тачку на и'' у погледу прича и/или тихих патњи о унитаризацији али и неоправданом страху и поодавно испричаној причи о укидању Републике Српске и подривању њених институција од стране рестартоваца, сорошеваца, опозиције, Сарајева, високог представника итд.

Такође, сценарио према којем иза бањалучких протеста финансијски и логистички стоји америчка амбасада с циљем рушења Републике Српске нема утемељење у стварности и зато треба да се посматра искључиво у смислу дневнополитичких препуцавања на релацији власт – опозиција. У свему овоме постоји и веома важан геополитички момент који је и најважнији за ову причу јер САД и Европска унија неће допустити унитаризацију БиХ из истог разлога из којег ни постојање независне Републике Српске. У случају хипотетичке независности РС дошло би и до отргнућа дијела БиХ са већински хрватским становништвом, те стварања једне потпуно муслиманске државе која би, према пројекцијама САД и ЕУ, постала експозитура Турске и арапских земаља у Европи те погодно мјесто за развој и ширење тероризма. Са друге стране, унитарна БиХ донијела би експанзију моћи муслиманског националног корпуса, те исти сценарио као и у првом случају, само у нешто споријем и блажем облику. Овакви сценарији представљају праву ноћну мору западним силама и као такви тренутно су потпуно незамисливи и неоствариви.

Када се на сцени појаве одређене друштвене појаве које су некарактеристичне за одређено поднебље, треба их посматрати искључиво објективно јер сурова реалполитика категорију емоција не познаје. Грађани Републике Српске, код којих традиција демократије постоји веома кратко или уопште не постоји, морају да науче да највећу моћ у земљи немају нити политичари, нити полиција, нити високи представник већ искључиво они сами. До тог закључка полако сви долазимо, а одрђени помаци се итекако могу примијетити.

Дарко Кузмановић

Facebook Comments

Close